Intervju o projektu Dare II See

Da li će obukom biti obuhvaćeni samo zaposleni u dve pomenute obrazovne ustanove ili će biti uključeni i ostali? Na koji način?
U okviru Projekta, obukom će biti obuhvaćeni samo zaposleni u dve pomenute ustanove, u skladu sa predviđenim budžetom projekta. Cilj je da se na ovaj način ustanovi i proveri dobra praksa u reprezentativnim školskim i predškolskim ustanovama za postupanje u slučajevima nasilja nad decom. Nakon toga, zaposleni koji su obučeni biće u prilici da svoje znanje prenose svojim kolegama u drugim ustanovama.
Koji vidovi zlostavljanja su najčešći?
Zlostavljanje dece u Srbiji ispoljava se u različitim oblicima. Javlja se kao direktno, interpersonalno, fizičko, psihološko ili seksualno zlostavljanje, koje detetu uskraćuje zadovoljenje potreba i sprečava njegov razvoj. Emocionalno ili psihološko zlostavljanje je najčešće i može sa velikom verovatnoćom da naškodi fizičkom ili mentalnom zdravlju deteta ili njegovom fizičkom, mentalnom, duhovnom, moralnom ili socijalnom razvoju. Zlostavljanje ovog tipa uključuje odbacivanje, degradiranje, okrivljavanje, pretnje, zastrašivanje, teror, izolaciju, potkupljivanje, diskriminatorne postupke ili ruganje, eksploataciju i nefizičke forme odbacivanja ili neprijateljskog ophođenja, uključujući i uskraćivanje emocionalnog odgovora. Dugoročne posledice psihološkog zlostavljanja i zanemarivanja ponekad mogu biti negativnije od izloženosti fizičkom ili seksualnom zlostavljanju.
Koji uzrast dece, školskog i predškolskog, uzrasta je najčešće žrtva?
Nažalost, deca su izložena nasilju bez obzira na uzrast. Različit je samo izvor nasilja. Deca predškolskog uzrasta su više izložena porodičnom nasilju, bez obzira na to da li su direktne žrtve ili svedoci nasilnog čina nad drugim članom porodice, najčešće majkom. Npr., telesno kažnjavanje u vaspitavanju deteta je nešto prisutnije kod mlađe dece, uzrasta od 1–4 godine, nego kod starije dece uzrasta od 5–14 godina. Istraživanja o nasilju u školama pokazuju da je skoro polovina učenika bila izložena vršnjačkom nasilju, najčešće verbalnom – blizu polovine, zatim fizičkom nasilju – preko trećine školaraca, kao i socijalnom nasilju poput spletkarenja, manipulativnih odnosa I sl.). U zajednici, nasilje je često zasnovano na etničkoj pripadnosti, npr. nad romskom decom i prema drugim manjinskim zajednicama, političkoj pripadnosti, npr. napadi desničarskih grupa na LGBT pokret, navijanju za određeni sportski klub itd. Sportski klubovi se sve češće pominju kao mesta nasilnih iskustava. Istraživanja pokazuju da je preko polovine dece koja se bave sportm doživelo nasilje od strane svojih klupskih kolega, a nešto manje od strane protivničkih, dok je blizu dve trećine mladih sportista, prema sopstvenim izjavama, doživelo nasilje od strane trenera.
Ko čini nasilje nad decom, da li su to roditelji ili vršnjaci?
U okviru porodice to su roditelji, u okviru škole i društvene zajednice to su vršnjaci.Prema istraživanjima, preko jedne petine dece školskog uzrasta su deklarisani nasilnici prema drugoj deci.
Ako je roditelj počinitelj, šta maloletno dete može da učini?
Da o tome obavesti osobu od poverenja koja će znati da na to efikasno odreaguje, da alarmira neku od državnih institucija koja se bave zaštitom dece i procesuiranjem nasilnika. U okviru ovog projekta upravo se zaposlenima u vrtićima i osnovnim školama podiže nivo znanja i umeća kako bi efikasno odreagovali na saznanje ili prepoznavanje znakova izloženosti nasilju.
U odnosu na region ili evropske zemlje, gde se nalazi Srbija u vezi sa ovim problemom?
U veoma sličnoj situaciji kao i druge zemlje sa sličnim kulturnim, socijalnim i ekonomskim uslovima. Npr., komparativno istraživanje Balkanska epidemiološka studija o zlostavljanju i zanemarivanju dece (BEKAN) ustanovila je visoku učestalost doživljenog iskustva psihičke agresije u detinjstvu koja se kreće od približno 65% u Makedoniji do 84% u Grčkoj. U Srbiji je 71% devojaka i 66% mladića doživelo psihičko nasilje u svom detinjstvu.
Koji znaci odaju dete da je bilo zrtva zlostavljanja?
To su prvenstveno vidne i nelogične promene u ponašanju, raspoloženju, somatske smetnje, slabljenje uspeha u školi, povlačenje u sebe, nasilnost, promene apetita, odbijanje razgovora, davanje neobičnih i nelogičnih objašnjenja, fizičke promene poput modrica i rana, a u težim slušajevima i određeni psihički problemi.
Šta je do sada uradjeno od početka projekta u oktobru mesecu?
Utvrđeno je koje su to vrste i oblici znanja i veština koji nedostaju zaposlenima u osnovnim školama i vrtićima u Srbiji, kako bi uspešno prepoznali znakove nasilja kod dece i efikasno reagovali u toj situaciji da dete zaštite i pokrenu adekvatnu reakciju državnih institucija. Sledeća faza je izrada kurikuluma za obuku direktora, stručnih saradnika, učitelja i vaspitača, a poslednja faza će biti sprovođenje te obuke.
Kako, po Vašem mišljenju, stati na put zlostavljanju dece?
Preventivnim radom u pravcu upoznavanja dece sa svojim pravima i mogućnostima reagovanja u slučajevima izloženosti nasilju, psihološkoj podršci da dete shvati da nije krivo za nasilje koje trpi i da se osnaži da otvoreno i bez straha progovori o nasilju i nasilniku. Zatim, edukacije roditelja i zaposlenih u ustanovama koje rade sa decom kako da prepoznaju znake nasilja nad decom i kako da pomognu deci u tim situacijam u pravnom i psihološkom smislu. Izuzetno je važna i pravovremena i efikasna reakcija državnih institucija, policije, tužilaštva, centara za socijalni rad, zdravstvenih ustanova, obrazovno-vaspitnih ustanova, sportskih i svih drugih koje se na bilo koji način bave decom. Iz neposrednog kontakta sa decom one su u prilici da dođu do informacije da dete trpi nasilje, kao i da mu pruže zdravstvenu, psihološku I bezbednosnu pomoć u zaštiti od nasilnika.
Šta podrazumeva obuka nastavnika u okviru projekta?
Zaposleni u osnovnim školama i predškolskim ustanovama u ovom projektu (direktori, stručni saradnici, učitelji i vaspitači) se obučavaju da kod dece prepoznaju znakove raznih oblika nasilja u vaninstitucionalnom okruženju, da prepoznaju znakove fizičkog i psihičkog nasilja ili zlostavljanja, da prepoznaju znakove seksualnog nasilja ili zlostavljanja kao i znakove zanemarivanja ili ekonomskog iskorišćavanja dece, da se osposobe da kod dece prepoznaju znakove nasilja koje se odvija putem interneta (cyberbullying), da obave razgovor sa detetom za koje postoji sumnja da je žrtva nasilja ili zlostavljanja i da mu pruže adekvatnu psihološku, bezbednosnu i pravnu pomoć, da obave razgovor sa roditeljima dece žrtava, da znaju i primenjuju postupke i mere kod sumnje na zlostavljanje i zanemarivanje dece, da efikasno učestvuju u formalnim aktivnostima koje se preduzimaju na nivou ustanove u kojoj rade i koje uključuju i druge institucije u slučaju nasilja nad decom (policija, centri za socijalni rad,tužilaštvo...), da steknu saznanja o prisutnost pojave zlostavljanja dece i posledica te pojave, da se upoznaju sa najznačajnim primerima iz prakse i kako reagovati u konkretnim situacijama, da upoznaju najvažnija pravna dokumenta koja regulišu obavezne aktivnosti zaposlenih u slučaju prepoznavanja nasilja nad decom. Takođe, obuka će ih naučiti kako da prevaziđu ograničenja u ponašanju zaposlenih i saradnje sa drugim institucijama po ovom pitanju, kako da prevaziđu nedostatke ranijih obuka i postojeće metodologije, kako da otklone nedostatke koji proističu iz ponašanja roditelja dece žrtava nasilja, da se upoznaju sa teškoćama u otkrivanju nasilja i legislativnim ograničenjima.